По заамвоној молитви служен је помен генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, као и свима који су пострадали у братоубилачким ратовима, уз молитву Господу да упокоји њихове душе и подари мир и помирење нашем народу.
У Седму недељу по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ лондонски и великобританско-ирски г. Нектарије началствовао је евхаристијским сабрањем у Саборној цркви Светог Саве у Лондону, уз саслужење презвитера о. Живка и о. Горана.
Након читања светог Јеванђеља, беседу је произнио о. Горан, истичући значај вере не само као начелног опредељења, већ као суштинског и егзистенцијалног питања сваког човека и његовог односа са Богом.
По заамвоној молитви служен је помен генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, као и свима који су пострадали у братоубилачким ратовима, уз молитву Господу да упокоји њихове душе и подари мир и помирење нашем народу.
По завршетку Свете Литургије, Владика Нектарије обратио се сабраном народу пригодном беседом о прочитаном јеванђелском одломку. Говорећи о вери наших предака, Преосвећени Владика је нагласио да смо непрестано позвани на преиспитивање сопственог живота и дела, постављајући питање да ли смо достојни наследници великог духовног насљеђа које су нам оставили наши преци.
То наслеђе се не чува само речима и сећањем, већ пре свега живом вером, служењем Цркви, љубављу према ближњима и одговорношћу према будућим поколењима.
Беседу преносимо у целости:
“Драга браћо и сестре,
Данашње Јеванђеље говори нам о двојици слепаца који су ишли за Христом и вапили: „Помилуј нас, Сине Давидов!“. Они нису могли да виде очима, али су срцем препознали Онога Који је пред њима стајао. Знали су да им нико други не може подарити светлост осим Господа.
Христос их пита: „Верујете ли да могу то учинити?“ А када су одговорили: „Да, Господе“, Он им рече: „По вери вашој нека вам буде.“ И отворише им се очи.Ово питање Господ поставља и нама. Не пита нас само шта говоримо, које име носимо, којој традицији припадамо и чију успомену чувамо.
Он нас пита: верујемо ли заиста? Да ли је наша вера постала живот, милосрђе, служење, жртва и брига за другога?Јер човек може добро познавати историју, а да не види потребу човека који стоји поред њега. Може говорити о жртвама предака, а да сам није спреман ни на малу жртву. Може се поносити великим именима, а да се никада не запита шта је лично учинио да оно што су они чували не нестане.
Данас молитвено чинимо помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу. У његовом животу и деловању налазимо и сведочанство о потреби присуства Цркве међу народом и војском. Према сачуваним историјским сведочанствима, настојао је да уз војнике буду православни свештеници, не само ради благослова, него ради молитве, исповести, духовне утехе и подсећања да човек и у најтежим временима остаје одговоран пред Богом.
То је важна поука и за нас. Црква не треба да буде само знак на застави, украс у говорима или успомена коју призивамо у свечаним приликама. Црква је жива заједница, Тело Христово, у којем смо позвани да носимо бремена једни других.
Зато је добро да се данас тихо запитамо: шта смо учинили за своју Цркву и своју црквену заједницу? Да ли смо оставили нешто што ће служити онима који долазе после нас?
Исто тако, они који са поштовањем чувају равногорску традицију могу се запитати: шта смо учинили да та традиција не остане само сећање на прошлост?
Да ли смо је претворили у честитост, слогу, одговорност, помоћ Цркви и служење народу? Јер сваки покрет живи само дотле док има живих дела.
Када остану само називи, знамења и окупљања, а нестану жртва и служење, онда и најславнија успомена полако бледи.Ово не говоримо да бисмо било кога осудили, него да бисмо сви себе испитали. Јеванђеље нас учи да је најопасније сЛепило оно у којем човек види недостатке свих око себе, а не види шта он сам може да учини.
Можда не можемо чинити велика дела, али свако може учинити нешто. Неко може помоћи цркви, неко детету које учи веронауку, неко старом и усамљеном човеку, неко може измирити двојицу завађених, а неко први пут послије много година прићи исповести и Светом Причешћу. Пред Богом ниједно дело учињено са љубављу није мало.
Имена људи, ма колико била славна, временом могу избледети у људском памћењу. Споменици могу нестати, књиге се могу затворити, а покољења могу заборавити оно што је некада изгледало незаборавно. Али оно што је учињено у Христу не пропада.
Зато Црква не моли само да људи памте покојника, него пева: „Вечан спомен.“ То значи: нека га Господ помене у Царству Своме. Јер човек није заиста сачуван тиме што се његово име изговара на земљи, него тиме што је његово име записано на небесима.
Разбојник са десне стране Христове није молио да му се подигне споменик, нити да га историја оправда. Рекао је само: „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме.“ И добио је обећање раја.
Зато, чувајући успомену на претке, чувајмо пре свега оно што их је везивало за вечност. Нека наше поштовање према њиховој жртви постане наша спремност на служење. Нека љубав према народу постане брига за конкретног човека. Нека оданост традицији постане оданост Христу и Његовој Цркви.
Јер на крају неће бити пресудно колико смо пута изговорили велика имена, него колико смо пута у име Христово учинили добро.
Нека Господ отвори очи нашега срца, да видимо шта је пролазно, а шта вечно; да не живимо само од успомена, него да и сами оставимо достојан траг вере, слоге и љубави.
Нека Господ упокоји душу слуге Свога Драгољуба Михаиловића и свих пострадалих у ратовима и братоубилачким поделама, а нама подари да будемо достојни свега онога што са поштовањем помињемо.
Вечан им спомен. Амин.“
Братско сабрање настављено је у великој црквеној сали, а потом и заједничким ручком у хотелу „Равна Гора“, где су се окупили поштоваоци лика и дела генерала Драгољуба Драже Михаиловића.
